Bela Hamvas

Credo!

"Epiphoitesis, pomislio sam. Grčka reč. Našao sam je kod Dionizija Areopagita, u njegovoj knjizi o božanskim imenima i znači: dečji odnos prema Bogu koji se odmara u srcu čoveka i dobrostivo se smeši čoveku. Kad bi postojao neko, čovek Majstor, koji bi me mogao naučiti da ugledam lice božje dobrote koje stanuje u srcu, prepešačio bih do kraja sveta samo da ga nađem. On bi me naučio da putujem, kupam se, igram se, jedem smokve, palim cigaretu, i da sve to nije neminovno raskalašno rasipanje vremena. Može biti besciljna, mada prijatna igra, ali neodgovorna i tašta, ali može i detinjstvo božje.

Sada nije reč o tome da postoje patnja, bolest, nasukavanje, greh, smrt. Jer postoje. Nije reč o mučnom ispaštanju koje godinama gori u patnjama i nema ni jednog jedinog svetlog trenutka. Epifotes nije čovek koji slomljen stenje i cvokoće od užasa, jer tu sudbinu mora da sledi do kraja. Izuzetan je to trenutak kada sam tako ludo srećan da zadrhtim od blistavila veličine bezgranične božje dobrote, i shvatim, ako mi se On ovako neposredno objavljuje, ne mogu ništa drugo nego da, potresen radošću, bez reči zavapim: hvala.

Teški, tamni, patnički, asketski, samopregorni put religije zna svaki čovek. Ali biva, na trenutak, da i sunce zablista. Religion is not our burden, but our privilege - religija nije teret, nego povlastica. I ta je povlastica u ovim trenucima, u najvećim religioznim vremenima: biti dete Boga.

Nekoliko mistika govore o tome, a postoji neko ko je živeo u ovom epifotesu, jedno od najmilije dece Boga: Sveti Franja. On je razumeo da jesti, spavati, kupati se, diviti se cveću, smešiti se lepoj devojci, šetati se, igrati se, sve to može biti molitva, i zaista je molitva ako je čovek istinsko dete Boga i iz njegovog izmirenog srca božja dobrota gleda čoveka.

Čitaoče moj, ti koji ovo čitaš i misliš da ga grdim, veruj mi, u mom životu bio je jedan jedini suštinski, ozbiljan, presudan događaj koji je potresao celu moju sudbinu, kada sam rekao: Gospode, ne mogu da budem hrišćanin, jer ne mogu da mrzim svet. Na to sam dobio sledeći odgovor: Ne treba svet mrzeti, nego voleti Boga, a ko Boga voli, taj ništa ne može da mrzi. (...)

Zaboravio si, dragi moj, da religija nije moral. Moral može da govori o dobrom, lošem, grehu, vrlini, laži, istini. Religija ne može govoriti o drugom, samo o Njemu. I ako se on, izuzetno, sada, u ovom času, objavio u mom srcu, oslobodio me je morala, jer me je prihvatio kao svoje dete, i sada ja, kao dete, sve smem. Jer sada postoji samo jedna važna stvar, ja volim njega, i on voli mene. I osvešta ljubav što sam drzak, podrugljiv, ironičan, malko proždrljiv, lakom, dobro raspoložen, voleo bih da pomilujem svaku kovrdžavu kosu, vitku žensku nogu, ja koji sam brbljiv, naklapalo, vragolast. Darovi su to. Većina ljudi patnju još ume da prihvata ozbiljno, ali radost već ne.

Sada, u ovim svetim trenucima detinjstva božjeg znam da je čistom srcu svaki moral nerazumljiv.

Bog se raduje s tobom, jer je on u dostojanstvu mora i u blistavilu neba, u mirisnoj cigareti i u medenoj smokvi. Ali to znaju samo njegova deca koja bivaju tronuta kada stupe u more i po njihovoj ugrejanoj koži zapeni se hladovita voda. O, moliti se smejući, i u blistavo leto kliknuti: Kako je dobro biti Tvoje dete, dragi dobri Oče, kako bih voleo da ti se obesim oko vrata, kako bih voleo ako bi me prigrlio i rekao: Kad ti se srce prepuni i dosegne trenutke čistote, smej se i raduj, a potom idi i svetu govori o ovoj radosti." Bela Hamvas