Ispred zakona stoji vratar. Ovom vrataru dolazi čovek sa
sela i moli ga da ga pusti u zakon. Ali vratar mu veli da mu sada ne može
dopustiti ući. Čovek premišlja, a potom ga upita hoće li, dakle, posle smeti
ući. »Možda«, veli vratar, »ali sada ne.« Budući da su vrata što vode do zakona
kao uvek otvorena, a vratar stao u stranu, čovek se sagne da kroz vrata pogleda
u unutrašnjost. Kada vratar to opazi, smeje se i veli: »Ako te to toliko mami,
a ti pokušaj da odeš onamo i protiv moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan. A
ja sam samo poslednji po činu. No ispred svake dvorane stoji po deset vratara,
jedan moćniji od drugoga. Već sam pogled na trećega čak ni ja ne mogu
izdržati.«Takve poteškoće čovek sa sela nije očekivao; ta zakon, kažu, morao bi
svakom i svagda biti pristupačan,
pomisli, ali kada malko pozornije pogleda vratara u bundi, njegov šiljasti nos, dugu, proretku, crnutatarsku bradu, odluči da ipak radije pričeka dok mu ne dopusti ući. Vratar mu daje klupicu te mu naredi da sedne s jedne strane vrata. Sedeći onde, provodi dane i godine. Poduzima mnogo pokušaja da uđe, dosađujući vrataru svojim molbama. Vratar ga često saslušava, ispituje ga o njegovoj domovini i još o mnogo čemu drugom, no to su ravnodušna pitanja kakva postavljaju velika gospoda, a najposle uvek veli da ga još ne može pustiti. Čovek koji se izdašno bio pripremio za put, upotrebljava sve, ma kako skupoceno bilo, ne bi li kako podmitio vratara. Ovaj, doduše, sve prima, ali pri tom kaže: »Ja to uzimam samo zato da ne bi rekao da si štogod propustio«. Za tih mnogih godina, taj čovek gotovo netremice posmatra vratara. Zaboravlja na druge vratare, a ovaj ovde, čini mu se, jedina je prepreka za ulazak u zakon. Proklinje svoj nesretni udes, prvih godina bezobzirno i u sav glas, posle, kada ostari, samo još gunđa u bradu. Postaje detinjast, i jer je dugogodišnjim promatranjem vratara upoznao i buhe u njegovu krznenom ovratniku, moli njih da mu pomognu sklonuti vratara. Najposle mu oslabi vid, i on ne zna postaje li zaista sve mračnije oko njega, ili ga samo oči varaju. Ali ipak, sada razabire u mraku neki sjaj što neugasivo izbija kroz vrata zakona. Potom su mu dani izbrojani. Pred samu smrt, u glavi mu se sva iskustva tih dugih godina slože u jedno pitanje, koje do sada još nije postavio vrataru. Rukom mu dade znak da mu se približi, jer više nije mogao uspraviti telo što mu je bivalo sve ukočenije. Vratar se mora sagnuti duboko k njemu, jer razlika u visini se uvelike promenila na štetu toga čoveka. »A što bi sada još hteo znati?« upita vratar, »ti si nezasitan.« »Ta svi streme k zakonu«, reče čovek, »pa kako onda da za tih mnogih godina niko osim mene nije tražio da uđe?« Vratar shvati da je čovek već na izdisaju, i da bi dopro do njegova sluha koji se već gubio, izdere se na nj: »Ovde niko drugi nije mogao biti pušten, jer ovaj ulaz beše za tebe određen. A sada idem da ga zatvorim.
pomisli, ali kada malko pozornije pogleda vratara u bundi, njegov šiljasti nos, dugu, proretku, crnutatarsku bradu, odluči da ipak radije pričeka dok mu ne dopusti ući. Vratar mu daje klupicu te mu naredi da sedne s jedne strane vrata. Sedeći onde, provodi dane i godine. Poduzima mnogo pokušaja da uđe, dosađujući vrataru svojim molbama. Vratar ga često saslušava, ispituje ga o njegovoj domovini i još o mnogo čemu drugom, no to su ravnodušna pitanja kakva postavljaju velika gospoda, a najposle uvek veli da ga još ne može pustiti. Čovek koji se izdašno bio pripremio za put, upotrebljava sve, ma kako skupoceno bilo, ne bi li kako podmitio vratara. Ovaj, doduše, sve prima, ali pri tom kaže: »Ja to uzimam samo zato da ne bi rekao da si štogod propustio«. Za tih mnogih godina, taj čovek gotovo netremice posmatra vratara. Zaboravlja na druge vratare, a ovaj ovde, čini mu se, jedina je prepreka za ulazak u zakon. Proklinje svoj nesretni udes, prvih godina bezobzirno i u sav glas, posle, kada ostari, samo još gunđa u bradu. Postaje detinjast, i jer je dugogodišnjim promatranjem vratara upoznao i buhe u njegovu krznenom ovratniku, moli njih da mu pomognu sklonuti vratara. Najposle mu oslabi vid, i on ne zna postaje li zaista sve mračnije oko njega, ili ga samo oči varaju. Ali ipak, sada razabire u mraku neki sjaj što neugasivo izbija kroz vrata zakona. Potom su mu dani izbrojani. Pred samu smrt, u glavi mu se sva iskustva tih dugih godina slože u jedno pitanje, koje do sada još nije postavio vrataru. Rukom mu dade znak da mu se približi, jer više nije mogao uspraviti telo što mu je bivalo sve ukočenije. Vratar se mora sagnuti duboko k njemu, jer razlika u visini se uvelike promenila na štetu toga čoveka. »A što bi sada još hteo znati?« upita vratar, »ti si nezasitan.« »Ta svi streme k zakonu«, reče čovek, »pa kako onda da za tih mnogih godina niko osim mene nije tražio da uđe?« Vratar shvati da je čovek već na izdisaju, i da bi dopro do njegova sluha koji se već gubio, izdere se na nj: »Ovde niko drugi nije mogao biti pušten, jer ovaj ulaz beše za tebe određen. A sada idem da ga zatvorim.
Proces - Franc Kafka
Нема коментара:
Постави коментар