"Из разговора са људима види се јасно или бар назире стидљиво колико сви пате, брину и страхују. Страх је свуда и несаница општа. Мало ко зна чега се заправо боји, а у већини случајева тај страх је неоправдан или претеран, али поред свега тога људи иду са унезвереним погледом, бирајући споредне улице, а ноћу дрхте пре него што заспу и буде се у тами пре времена, сувих уста, са јауком и са осећајем да су са обе ноге у клопци.
Паметни људи говоре ствари због којих се некада ишло у лудницу, други их слушају, чуде се и згражавају и при томе казују бесмислице које нису ништа мање од оних које су чули."
Андрић, Знакови поред пута
Нема коментара:
Постави коментар