Povremeno bi duboko u nedrima čuo samrtnički, jedva čujni
glas, koji ga je tiho opomijao, tiho se jadao. U takvom času dolazilo bi mu do
savesti da vodi čudan život, da je sve što čini samo igra, da je doduše, vedar
i kadkad radostan, ali da pravi život protiče mimo njega ne dotakavši ga se.
Kao što se igrač igra sa svojim loptama, tako se i on igrao sa poslovima i
ljudima iz svoje okolne, posmatrao ih je i u tome nalazio razonodu; ali srcem i
izvorom svoga bića nije učestvovao u tome. Izvor je proticao negde daleko od
njega, tekao je neprekidno i nevidljivo i više nije bio ni u kakvoj vezi s
njegovim životom. Događalo se da se preplašeo trgne zbog takvih misli,
poželevši da i njemu bude dato da sa žarom i svim srcem učestvuje u detinjoj
svakodnevnici, da istinski živi, da istinski radi, da istinaki uživa i provodi
život umesto da kao posmatrač stoji po strani.
Sidarta, Herman Hese
Нема коментара:
Постави коментар